Празна колиба
У кадуљи густој прва зуји пчела,
Размиче се танка магла више села.
Свуд из раштрканих колиба дим плави
У небо се пење, да се јутру јави.
Само у пристранку, на домаку храма,
Иструхлога крова стоји кућа сама.
Из ње нема дима да избије страном;
Једно сухо стабло покрило је граном...
И док врхом титра рани пламен зоре,
И у пољу трепти злато жетве скоре,
Она само тако трухне, чами, преда,
Прислушкује, дршће, и у гробље гледа...
1910.
Нема коментара:
Постави коментар