Пред моделом
Хоћу ли тебе својим скромним кистом,
О дивна жено, насликати моћи?
Кô жедна биљка што мре у самоћи,
За тобом и ја гинем жеђу истом.
За усне твоје мени сада треба
Крв зоре ране и пламен рубина,
За лице пјена са морских ширина,
За очи сунца и плавога неба.
Ал' узалуд подвиг, залуд свака боја,
Не зна те рука насликати моја, -
Ја дршћем, ево, пред љепотам' твојим...
Дршћем и горим кô жар сред огњишта,
И бацам кисто, јер не видим ништа -
Овако близу кад пред сунцем стојим.
1907.
Нема коментара:
Постави коментар