Пријатељу

Пријатељу

Пријатељу! Знадем да су ови пути

На нашој планети трње што нас боде,

Да је мало стаза што у башти воде

Где бокори шуме сунцем огрнути.

Но ниједна твоја ноћ још није била

Без звезда, јер њих је само облак скрио,

За облаком трепти њихов блесак мио...

Полети, и њима узнеће те крила!

Да, живот је мемла робијашке куће,

И његово трње све те пара љуће,

И цветова нема да се теби јаве...

Но ти имаш руке! Снагом рука голи'

Оструге разгрни и крвљу их поли,

И наћи ћеш твоје љубичице плаве...

1913.