***
Кад ми сјетна суза мутно око роси,
Уздах моје душе на крилу је носи
На далеки пут,
Узалуд је тамо с хладним дахом бије
Мраз и вјетар љут,
Она трепти, сјаје, јер што љубав грије
Ни у хладном мразу без живота није...
Чуј, кад сузу моју уздах ти донесе,
Па је са свог крила полагано стресе,
Дај јој њедра, дај!...
Јер на њедру твоме прољећа су жива
И злаћани мај,
А суза је роса, што тек сретна бива
Кад на л'јепом цв'јећу умире и снива.
1896.
Нема коментара:
Постави коментар