*** (Сусретох је покрај бистра врела)

***

  

Сусретох је покрај бистра врела,

У горама под високом јелом;

Коса јој се по њедру расплела

Кô зрак сунца по мраморју бијелом.

Њено лице не милује срећа;

Сјетно око, оборено крило,

Кô да тужи, као да се сјећа:

Што је било, што је давно било.

Њене руке вијенце не плету,

Скрстила их на невине груди,

Кô да шапће молитвицу свету

Што је туга са уздахом буди...

"Вило моја, вило рода мога,

Што си стала и у болу свела?

Зар већ нема цвијетка ниједнога

За вијенце што си некад плела?"

Вила прену па подиже крило,

Суза блисну на очи јој плаве:

"Има цвијећа, вијенаца би било,

Али гдје су за вијенце главе?"

23. октобра 1896.