***
Једном данку
На уранку,
Крај потока, бистра врела,
Похвали се ружа бијела:
Што је цвијећа и што цвати,
Све што знаде мирисати,
Да се њојзи клањат мора
Са мириса и љепоте.
То зачуо, па се оте
Лаган вјетрић саврх гора,
Отео се, узвио се,
Па додирнô русе косе
Чеда мог;
С њих слађани мирис свио,
Па ружици одлетио
Усред њедра бијелог.
Ружа прену,
Сунцу глену,
Сунцу оде уздах њени,
Па од стида ружа ранка,
Бијела ружа мирисанка,
Пред вјетрићем порумени.
1897.
Нема коментара:
Постави коментар