Моја стаза

Моја стаза

Гле, ја опет стојим на тој стази драгој

Са које сам некад, раздраган и чио,

Поздрављао небо у вечери благој,

Што је на ме сјала кô њен призрак мио.

И ја снова чујем оне слатке звуке

Што их жарка срећа у самоћи буди;

Ах, ја опет видим оне бијеле руке

Како мене грле на пребујне груди!

Ја осјећам пламен како слатко гори

Када њени пољуб моје усне крене...

Она моје име шапуће и збори,

А ја жудно гледам у очице њене...

Ој, варљиви снови!... Моја стазо пуста,

Ја по теби више нећу цвијеће брати,

Нит' ћу икад више љубит уста слатка,

Нит' ћу своје благо својим благом звати.

1899.