Путник на одмору
Јовану Протићу
Одмори се! Овдје, гдје мирише смрека,
Гдје се с небом љуба ова брда
плава,
Постељу ти мирну нуди трава мека,
А језеро модро близу тебе
спава.
Пун априлски мјесец заронио до дна
Па к'о златна круна блиста се
у води,
Около у сјају трепте села плодна,
И сан благи пада и ноћ тиха
броди.
Нигдје душе! Само к'о да шапће неко.
По свиленој ноћи то вјетар
лепрша,
И глас будна ћука пролази далеко,
Негдје близу села, са глухога
крша.
Но, шта моју душу на молитву води?
Ко је диже сада у вис неба
плава?
Полусребрен облак што лагано броди,
У прамењу меком што му чедо
спава.
Под главом јој снопак мјесечевих зрака,
Дуга јој се коса по облаку
мрси;
На њу мјесец мотри и звијезда свака
И пред њоме горски сагињу се
врси.
И млад крупан јелен на обронку чека
И лијепи поглед за облаком
шаље,
Око њега трепти мјесечина мека,
А сребрни прамен плови даље, даље.
То путује Љубав своме Завичају
Далеко на Исток, што је тако
воли,
Пред олтаром неба, чиста и у сјају,
Да прислужи сунце и Богу се
моли.
1902.
Нема коментара:
Постави коментар